Miši nijednomu u stanu nisu ugodni. Za to postoju uzroki. Oni se masovno pomno­žavaju, svojimi govni nam one­­čišćuju hranu, a ča je najgorje, miši moru prenašati i betege i parazite. Zva­na toga nam či­nu i škodu: pregrizu elek­tro­kabele i izolacije stana. Kumaj vani na­sta­je zima, a nutri u sta­­­ni ugodno teplo, miši išću zavi­će u kureni zgrada, kade se brzo ućaću, da bi se noćas otpra­vili na iskanje hrane.

Lečkami moremo loviti i ubijati mi­še. Tradicionalna le­čka po­stoji od drive­ne podloge, na koj je pri­čvršćena konstrukcija od metalne kvačice, ka je napeta črvrstim perom, i na koj je pričvršćen mamac. Ma­mac mo­re biti recimo slanina, orih ili kusić sira. Čim miš zgrabi mamac, se aktivira lečka. Metalna kva­čica škljocne i mišu potare vrat. Takovo ubijanje mišev čuvari živin ne odobravaju. Oni velu da se ovakove lečke s metalnom kv­a­čicom ne podudara s idejom čuvanja živin. Oni predlažu da se na­mjesto lečkov, ke miše u­bijaju, neka hasnuju leč­ke, ke miše ostavljaju žive. Takove le­čke postoju od metalne gajbice pričvršćene na drivenoj letvici. I ovde se za lovljenje hasnuje atraktivan ma­mac. Čim se miš razveseli na mamcu, se uključi mehanizam, ki zatvara ulaz u gajbu i miš si­di u gajbi, iz ke ne more van. Na ta na­čin ulovljeni miš ostaje živ i se mo­re odnesti na slobodu. Da se ne bi mogao nanovič vrnuti u stan, se neka pusti van nekoli­ko 100 metrov udaljeno od stana. Pri pušćanju iz gajbe se mora paziti, ar prestrašeni mi­ši naime moru ugristi človika. Koga je ugrizao miš, ono­mu je potribno ciplje­nje protiv tetanusa. Zvana toga postoji rizik otrovanja krvi, ar u trupcu mišev je mnoštvo različnih bakterijev.

Mišev se moremo osloboditi i otrovom. Čim je miš požerao otrov, on iznutra skrvavi. Manko ove djelotvorne me­tode je, da miš ne crkne velje, nego stoprv po nekoliki dnevi ili još i tajedni. Miš pak ne crkne upravo onde, kade je ležao otrov, nego morebit on­de, kade ga teško moremo naj­ti. Ali čim se počne raspadati mišinja crkletina, počne str­a­š­no vonjati.

Nažalost ma­čke u stanu ne mo­ru loviti miše. Kad one ulovu miša, je to krvoproliće s neželjenimi slijedi u stanu. To si nijedan ne želji. Ni domaća sredstva kotno ocat, ka­milica, klinčaci ili ultrazvuk ne prepričuju invaziju mišev u našem domu.

Da bi se riješili mišev, nije dost samo loviti je. Potrib­no je onemogućiti im pristup u stan i zeti im šansu da se moru nažerati. Miši se naime pomnožavaju proporcionalno po­nudi hra­ne. Jedan jedini mi­šinji par u ljetu more producirati 2000 potomcev. Za toliko važnije je, da velje, čim upametzamemo prvoga miša, poduzmemo mjere.

Zač se tako jako moramo braniti mišev? Betegi, ke prenašaju, moru biti još i pogibelni.

(Agnjica Schuster)

Kategorije