Na današnji dan je mnogo školarov reklo Zbogom ško­li, učiteljem, školskim tovaru­šem i družicam. Mnogokrat u našem žitku dajemo zbogom ili ljudem ili situacijam ili oko­licam, ar se moramo rastati, iako je to morebit bolno. Ipak sa zbogomdava­njem duševno rastemo. Sa zbogomdavanjem se moramo novo pronaj­ti. Potom nastajemo drugi človik. Mi skrećemo s puta, ki nam je neko vrime bio važan i nas je obogaćivao. Mi moramo dati zbogom prošlomu, ar smo dostignuli mrtvu točku — rien ne va plus — kad ništ već ne ide dalje. Sa zbogomdavanjem pri­­znajemo, da je doba za nešto novoga. To more biti nova ško­la, početak študijuma, djela, novo prijatelj­stvo, preselenje u novi stan i mnogo drugoga.

Zbogomdavanje kot takovo nije tako bolno kotno spo­znaja, da već ne postoji povra­tak na staro, a pak nesigurnost, ča je ako novo nije dobro, ako se ne snajdem u novi prilika? Pritom je teško akceptirati, da ne moremo najzad, nego da žitak svenek ide samo najper. Zbogomdavanj je svenek, ar se svenek nanovič najdemo na križanju, odakle ide prema ci­lju, a cilj nikada nije za nami, nego pred nami. Morebit latentno znamo, da je krajnji cilj smrt. Proživljenomu žitku moramo dati zbogom, iako proživ­ljeno morebit nismo dost intenzivno živili. U redu je, da se složimo s tim. Človik ne more svaku sekundu živiti u punini. Niti potok nije svenek pun vode.

Zbogomdavanje je stavlja­nje točke na proživljene dane. Potom slijedi nastavak žitka prez starih konvencijov, ljub­ljenoga ili neljubljenoga človika, posla ili zadać. Zbogomdavanje je završetak, ki nam omogućuje orijentirati se prema budućnosti. Ionako nimamo druge mogućnosti, nego koracati dalje. A ipak je zbogomdavanje povezano sa žalovanjem. I nije važno, je li je bilo lipo ili teško, mrsko ili jed­nostavno. Osloboditi se proš­losti znači prekinuti žicu, na koj smo još nedavno verzirano svirali. Iako nam odzvanja u uhu stara melodija, ju već ne moremo svirati zbog puknule ži­ce.

Zbogomdavanjem kidamo jedan dio od sebe, da bi stvo­rili mjesta za novo. Na jed­noj strani moramo pustiti prošlost, da bi na drugoj strani mogli zgrabiti budućnost. Rane zbogomdavanja cilu dokle žalujemo. Zato je žalovanje pri zbogomdavanju tako važno. Moramo si odvojiti drago­cjeno vrime za žalovanje. Su­zami si moramo tažiti rane rastanka. One su balzam na naši rana. Jednoč zacilu, prlje ili kašnje. Koč ostavljaju i ­o­ži­lj­ke, neugodne spominke. Ali ožiljki su zarašćene rane. One već ne bolu, ali su zlamenke, da živimo žitak rastankov i novih početkov.

(Agnjica Schuster)

Kategorije