Rekli su mi: „Ne biži za nijednim! Gledaj svakomu u oči.“ Gdo se pred nami pašći, da ga ne bi dosignali, onoga mi ne interesiramo. Nijedan nam nije prijatelj, ki biži pred nami ili za nami. Prijatelj nam je on človik, ki je uz nas. Albert Camus za to ima precizne riči: Ne hodi za manom, morebit te neću pe­ljati. Ne hodi pred manom, morebit te neću slijediti. Ho­di uza mene i budi mi prijatelj! Adaptirano na ov citat moremo reći: Gdo hodi za nami, onoga moramo peljati mi, i on će profitirati od nas. Na toga človika se ne mo­remo nasloniti, ar je preslab.

Gdo hodi pred nami, on nam ostavlja stupaline, u ke moramo stajati. On je predomina­n­tan. Samo on, ki hodi uz nas, nam more biti prijatelj. Onomu moremo gledati u oči. On nam je jednak. S njim moremo rasti u duhovnoj zajednici! Rič „zajednica“ opisuje stanje toga, ča je (za)jedno, sjedinje­no, složno, ar su se na temelju dijaloga ujed­načila mišljenja s ciljem obogaćenja.

Ali ptice se lovu pšenicom, a ne ruljki, veli poslovica. Silom ne moremo dostignuti nijednoga. Bižati za malinci, metulji, leptiri, nima smisla. Smisla ima, njegovati vlašći vrtljac, da bi se malinci ćutili dobro, da bi mogli sjesti na  cvijeće. Človik u sebi ima vrt. Ako si njeguje karakter ravno kotno kitice u vrtu, bit će privlačan, interesantan. Dojt će­du mu mnogi s veseljem, ar človik išće društvo, duhovnu zajednicu. Svako prijateljstvo je zajednica metuljev, malinac ili leptirov, bar kako zovemo to puze sa šarimi kreljutići, ko nam tako obogaćuje žitak!

Ali ne smimo zabiti, da je interes najvažnije svojstvo prijateljstva. Ali nije tako, da smo mi ti, ki moru potribovati, da se drugi interesiraju za nas. Mi moramo poduzeti sve moguće, da si jačamo, opleme­nimo vlašći karakter, da nasta­nemo interesantni. Interes nije jednosmjerna ulica. Gdo kani privlačiti „malince“, on mora gajiti svoje rasline. To je s jedne strani la­ko, a s druge teš­ko. Lako je zato, kad je sva snaga u nami, a teško, kad sna­gu mora­mo pokrenuti sami. Gdo je jur djelao u vr­tu, on zna, da se mora uložiti čuda sna­ge! Pritom ne igra glavnu ulo­gu haluga, ne­go plemenite cv­a­tuće rasline.

Svi mi imamo mane, slabosti, ke bi rado iskorenili. Ako se preveć bavimo s ma­na­­mi, nećemo imati dost vrimena za dragocjenosti vrtljaca. Zato moramo ostaviti nakraj halugu i se posvetiti kiticam. Ne moremo se ljubiti, ako nam po glavi idu nek ma­ne, haluga našega vrta.

Doba je, da se počnemo po­štivati. Doba je, da se počnemo ugodno ćutiti u svojoj koži. U toj koži moramo ostati cio žitak. Ako nam se ugoda, da se počnemo ljubiti sami se­be, ljubit će nas cio svit, i dojt ćedu u naš vrtljac „malinci“, ki ćedu uživati naše društvo.

(Agnjica Schuster)

Kategorije