„Priznajem, da sam svaki put kad dostanem temperaturu, sigurna da s jednom nogom stojim u grobu!“ Gdo takoča veli, je morebit hipohondar, a znamda ste i sami hipohon­dar, ar na svaki, i najmanji, simptom pretirano reagirate puni straha. Hipo­hondar obraća pažnju na boli i simptome, ke drugi ne bi ni zeo up­a­met, i zaistinu ćuti tu bol i ju ne simulira. Na svaki način se na ta način mučno živi. Hipo­hondri ne kanu umriti. Problem im nastaje još veći, kad im doktori velu, da su zdravi.

Oni sumljaju, je li im je postavljena prava dijagnoza i počinju se konzultirati s internetom, časopisi, prijate­lji i naravno i s drugimi vra­čitelji, kad sumljaju još i u samu tehniku, s kom su obav­ljeni testi. Uzroki za hipohondriju su različni i individualni. To more biti potribo­ća za pažnjom, kad je človik kot dite bio zanemaren/bijen, kad je imao strah od smrti ili ako je bliska osoba dugo bila betežna. Ignorirati hipohondriju je najgorje, kako se mo­re reagirati na problem hipohondra. Idealno je, da se človik s pretiranim stra­hom za beteg obrne psihoterapeutu. Zato ga m­o­remo ohrabriti na priliku ovako: „Razumim da te je strah i da se bojiš, da imaš xy beteg, ali čini mi se, da to nije realno. Kako bi bilo da se razgovaraš sa špecijalistom?“ Hipo­hon­dri rado pristaju na psi­hotera­piju, ar nije ugodno živiti u stalnom strahu pred bolešću i smrću.

Kategorije