Danas je lip dan! U toj rečenici svaki od nas vidi svoj osebujni dan s vlašćimi doživljaji i ćuti. Jedan je jio dobar slado­led, drugi je uživao divnu muziku, a treti je sidio u vrtu med kiticami. „Danas je lip dan!“ svaki od nas more interpretirati na svoj jedinstven način, u skladu s kipi, ke ima u glavi, ke gledaju njegove nutarnje oči. Na teme­lju vlašćih doživ­ljajev človik ima u glavi svoje individual­ne kipe, ke more dr­u­gim da­ti na znanje. Ako je šikano opiše, si je drugi mo­re pred­staviti. Šikan je onda, ako hasnuje prave riči, naime one, od kih pretpostavlja da su dio vokabulara svojega razgovornoga partnera.
Ludwig Wittgenstein (2013/ 1963: 86) veli: „Die Grenzen meiner Sprache bedeuten die Grenzen meiner Welt.“ To znači, da fenomene u svitu mo­remo interpretirati samo u skla­du s tim, ča nam govoru pojedine riči našega rječnika. Lju­di živu u zajednica, u ki komuniciraju. Iz njevih socijalnih vezov proizlazu jezični zakoni. Njeve socijalne veze kreiraju riči. To činu zato, da bi se mo­gli pominati i razumiti. Jezične konvencije nisu potribne zato, da bi nas ograničile pri formuliranju, nego zato, da bi naša gramatika i naš vokabular bio ujednačen. Samo na toj ba­zi funkcionira komunikacija. Čim intenzivnije komuniciramo, tim črvršća je jezična zajednica, tim čvršći je jezik, tim čvršće su njegove konvencije.
Jezik nije važan za sebe, ne­go zbog ljudi u zajednici. Jezik je kolektivno dobro. Je­zik je to, ča veže mene i tebe. Vezati nas moru samo skupne riči, ar med njimi postoji most, a to je razumivanje. Ča se od­igrava u mojoj glavi morem povidati onim, s kimi živim. Ali moram se držati konvenci­jov. Ako si stvaram tajni jezik, da ga nijedan ne razumi, preki­dam most med manom i svitom. Jezik nisu regule i riči na papiru, nego to, ča imamo u glavi, svaki od nas, a pak sku­p­no kot jezična zajednica. Tipi­čno za človika je, da se prilagodi na svoju životnu okolicu i državu. Jezik nije odvojen od človika, nego „živi“ u njegovoj glavi. Oživljava se stoprv u komunikaciji. Jezik na papi­ru ne misli, ali človik misli, kad zagleda rič. Rič se u glavi pre­tvara u kip. Kipi u našoj glavi ne ostaju za svenek isti, nego se s vrimenom minjaju. S timi kipi se minjaju i riči. Neke ki­pe već ne vidimo, ar skrsnu ri­či, a s riči i dugovanja. Gdo još zna, ča je kominac? Kumaj jo u seli vidimo kamene klupčice pred stani!
Zač su Wittgensteinove granice jezika istovrimeno gr­a­nice svita? Zato, zač nimamo riči, se ne moremo pominati, a zač imamo riči, je propalo. Zato Wittgenstein (2013/1963: 111) veli: „Wovon man nicht sprechen kann, darüber muss man schweigen.“ Moramo zanimiti?  
 

(Agnjica Schuster)

Kategorije