Gdo misli, da je kompetentan, ima problem, a ta problem je njegova bedavost, tojkavost, zjalavost. On je prebedav, -tojkav, -zjalav, da razumi da je mentalno ograničen. Dunning-Kru­gerov efekt opisuje to, kad ljudi o sebi mislu da su spametni, a drugi bedavi. Ljudi su za toliko bedaviji, čim već zna­nja i sposobnosti se­bi pripisuju. Gdo nije kompe­ten­tan, ne zna da nije kompeten­tan, ali misli da su svi drugi bedavi, a on da je spametan.

On to misli zato, kad mu fa­lu upravo one sposobnosti, ke su potribne, da bi spoznao, da krivo m­isli. Dan za da­nom smo konfrontirani s lju­di, ki sebe pre­cje­njuju i sebi pripisuju megalomansko zna­nje. Te arogantne lju­de zovemo narcisti. Ne samo da narcisti o sebi mislu da su supermani, nego oni o drugi mislu, da su bedaki, tojki, zja­lani. Narcist sebe u­zvišava, a istovrimeno druge po­nižuje, premda ne zna ko znanje drugi ima, a niti ga interesira. Čim bedaviji je člo­vik, tim samosvisniji je, velu uz Dun­ninga i Krugera i Ber­trand Rus­sel i So­krat i Ein­stein i Dar­win. Tuga je, da be­dak ku­maj more shvatiti, da je bedav, zato kad je bedav i sebe gleda kot maloga Boga. Gledati se­be kot maloga Boga more sa­mo zato, kad sve probleme gleda simplicistički, nai­me priprosto.