Čitati znači, razumiti riči, ke vidimo na papiru. Raz­umiti ima posla s razumom. Na temelju našega razuma, si moremo objasniti fakte. Po­tribno je, stvarati zaključke. Ali kako riči moru dospiti u naš razum? John Locke je jur u 17. stoljeću rekao, da riči, ke vidimo ili čujemo, prouzrokuju ideje u našoj glavi. S idejami je mislio, da u našoj glavi imamo predstave o tom, ča ri­či reprezentiraju u svitu. A imao je pravo, ar danas znamo već. Prik riči si u glavi stva­ramo šeme, mustre, skripte, koncepte ili okvire znanja (fra­mes). Mnogi znan­stveniki su to potvrdili (Min­sky, Fillmore, Bartlett, Langacker, Beau­gran­de/Dres­sler itd.). Važno je da znamo, da si te šeme ili okvire znanja stvaramo jur od maljenosti, kad se počnemo učiti, kako ča funkcionira u našoj sredini, kako se moramo ponašati i kako moramo govoriti i pisati, da nas drugi razumu. Sve to znanje imamo u našoj pameti. S tim znanjem baraćemo. Stalno si je pomno­žavamo. To znanje, ko imamo u glavi, aktiviramo i kad čitamo. Naša pamet hasnuje postojeće znanje kot bazu za to, da bi mogla aktualizirati svoje „staro“ znanje. Gdo o nekoj te­mi nima nikarkovoga znanja, onomu je zaman, da čita ne­što, zač unajper ništ ne zna. Zn­a­nje, ko nima, si ne more po­množiti. Pretpostavka za sve, ča čitamo, je predzna­nje. Sa­mo na toj bazi moremo zadobiti i novo znanje. Ako gdo o falinga Srbov u politiki nima pojma, onoga ni daljnje falinge Srbov nećedu interesirati. To, ča recimo pišu novine, štitelju ne odleti samo od sebe u glavu. Čitanje je aktivan proces, pri kom štitelj prvo mora aktivirati „staro“ znanje, da bi je mogao optimirati i da bi mu se ugodao update ili upgrade.

Pred­znanje, ko neki človik ima, postoji od znanja, ko si s drugimi dili u pogledu na društvo, u kom živi. Mi živimo u Austriji, u gradišćanskohrvatskoj zajednici. Sve, ča smo skupa doživili u toj državi, nas veže. Svaki zna, ča zna, ali to, ča zna, mora biti poznato i dr­ugim, s kimi kani komunici­rati. Uz kolektivno znanje je človiku potribno i jezično zna­nje. Ako se kanimo razumiti, moramo postupati po istoj gra­matiki i po istom rječniku. Ako kanimo čitati novine i razumiti, ča stoji pisano, pisac mo­ra donašati onakove tekste, ki se odnašaju na naše skupne doživljaje u našoj skupnoj životnoj zajednici i državi (Ehrhardt/Heringer).

Kompetentno pisanje ima pos­la s tim, je li se pisac pri pisanju člankov more zamisli u adresata, za ko­ga piše ili ne. Najvažnije je pritom, da se zamisli u to, ča adresat jur zna, ča bi ga moglo još interesirati, ča bi mu se mo­glo novoga povidati i s kimi jezičnimi sredstvi. Kompetentan pisac je on, ki se zgleda na zna­nje štiteljev.

(A. Schuster)

Kategorije