Prlje-koč su rituali bili važni za skupno življenje. Po nedilja se je hodilo k maši, jilo se je skupno u isto vrime, a skupno su se dogovarala i odredjivala obiteljska svečevanja: krst, pir, Vazmi, Božić. U medjuvrimenu nam se gubu rituali. To nije samo negativno, ar nam daje i slobode. Ako ćemo, ćemo, ako ne, onda ne. Ali se pak svenek nanovič moramo odlučiti. Rituali su nam bili orijentacija. Sada je sve manje imamo. Rituali su nam mnogo olakšali. Oni su nam strukturirali svakidašnjicu, davali podršku. Nismo tribali premišljavati, kako ćemo nešto organizirati, oblikovati. Rituali su nam davali sigurnost. Znali smo, ča nas čeka.

Se još spominjate na rituale Vašega ditinstva, na povidajku pred spalom, na vičeru i šetnju s mamom nedilju otpodne? I za ljude u našoj okolici su rituali važni, za starje, ki se veselu nazivu nedilju otpodne, za družicu, s kom jednoč u misecu idemo vičerati, za prijatelje, s kimi se strefimo, kad imamo skupni koncertni abonman, za grupu s kom na protuliće idemo pišačiti u Alpe.

Još i oni rituali, ke zovemo čemerne navike, kotno obligatni keksi uz čaj, pozitivno djeluju na našu psihu. Rituali imaju moć, od ke profitiramo. Sami si moremo stvoriti rituale, i onda braniti vrime, ko smo si rezervirali za nje. Rituale moramo zeti ozbiljno i ne lakomišljeno odustajati od njih. Ali svejdno, ča si najperzamemo, neka nam bude veselje.