Još za vrime boja su u neki naši seli počeli razmišljati k­­a­ko bi dostojno mogli po­sta­viti spominak na spale i nestale vojake iz boja. Spome­niki su se postavili u svakom selu po boju u obliku skulpture, kipa, relijefa, sp­o­men­plo­če, kapelice, križa s ime­ni, ka do danas nisu potpuna.

Znamo iz crtice našega kn­ji­ževnika Ignaca Horvata kakovim tužnim srcem, med pla­čom, su ljudi bili na otkrivanji takovih spomenikov: A vojak iz kamena je nek gledal preda se. Tužno, turobno kako ga je kipar izrizal. I kako je gledal i vidil pred sobom čredu premu­čenih zemaljskih ljudi, kot je gledal njihove razorane obraze, njihove klonjene glave, viseća ra­mena, njihove oči s kimi su gledali stakleno u maglenu budućnost i kot je spoznao njihove prevelike skrbi i boli, onda se je činilo, kotno kad bi se bilo njegovo otvrdnuto lice ganulo i zaškurilo od pomilovanja, nje­go­ve kamene prsi su se na hi­pac zdi­gnule i na oči mu je d­o­zvira­la jedna svitla suza, jedna vru­ća suza za — ŽIVE.